ČOVEK GOVORI BOGU

MEĐA

Kada se jave na crti,
Na kraju tuge i pira,
Visoke planine smrti,
I hladna jezera mira —

Ko čeka na međi? O, ta
Najveća tajna što traje:
Granica dveju lepota
I dveju sujeta! Šta je?

To nemo raskršće vera,
Most bačen između sreća,
Ta međa dveju himera —
Neg život i smrt je veća!

Znam, čuva bezglasna žica
Sve zvuke neba i sveta,
I crna ponoćna klica
Sve boje sunčanog leta...
A strašna međa šta znači,
Što deli pokret od mira?
Šumna je reka, kad smrači,
Od svojih obala šira.

PESMA

Izgubih u tom nemiru
Drugove i sve galije.
Koji je sat u svemiru?
Dan ili ponoć, šta li je?

Duboke li su putem tim,
Gospode, tvoje provale!
Busije s bleskom kraljevskim,
Zlatne me čaše trovale.

Suncima tvojim opijen,
Sjajem nebeskih ravnica,
Ne znah za tvoju zamku, sen,
Dno tvojih gnusnih tamnica.

I kad se otkri putanja
Sva sunca gde su zapala,
Na moru tvoga ćutanja
Kao dažd noć je kapala.

ČEKANjE

ČEKANjE

Dugo se u potoku kupa
Jutarnja zvezda; već zâri,
A svud još strašna, i glupa,
I nema apatija stvari.

Prošle su zvezde i sati;
I talasi pod lukom mosta;
A svu noć ja čekah da svrati
Nekog svog neznanog gosta.

Sva koplja jutra duž neba,
Sva platna dana po dolu...
A obed od vina i hleba,
I lampa, još na mom stolu...

Da li je mogao proći
Moj prag u zamrkloj cesti?
Čekam i čekam sve noći
Tog putnika s nekom vesti.

PESMA MRAKA

Sve vojske noći jezde,
Zastave mraka vihore;
Vetar je razneo zvezde
I zadnje lišće sa gore.

Ponoćni crni petli
Već su se triput čuli;
U luci far ne svetli
Gde brod moj mirno truli.

Crni će vetar da piri,
I kiše padaće crne,
dok dan na okno zaviri
S detinjim očima srne.

Nešto što vapi nama
Oduvek i bez moći,
Na daljnjim obalama
Umreće ove noći.

SETA

SETA

I davno trag ljudi kud nesta,
Još širom po poljima plinu —
Sav gorki mir pesme što presta,
I miris žetve što minu.

I davno mrak padne već vani,
I zadnji lik stvari se zatre —
A cvrčci od sunca pijani
Još kliču za podne od vatre.

Sve traje na velikoj njivi,
Sve jednom što suza nam zali;
Jer stokratni život proživi
Sve ono za čime se žali.

I srca mru, trošna međ svima,
I tašta i protivurečna —
No ono što na dnu njih ima,
Sve samo su delovi večna.

I traje sve, kao iz kletve,
Kroz prazna i pečalna mesta —
Sav miris daleke žetve,
I gorki mir svega što nesta.

SUNCOKRETI

U tužnom oku suncokreta,

Što nemo prati neba bludnje,

Tu su sve žeđi ovog sveta,

Sva nespokojstva i sve žudnje.

Šýme u strahu svom od mraka:

„Bog je pomalo sve što zâri;

I svetlosti je jedna zraka

Mera i cena sviju stvari!...

Sve je što živi na dnu tmine

S prokletstvom nemim na svet palo —

Sve što ne gleda u visine,

I nije jednom zasijalo!...“

S istoka kralji, obučeni

U teško zlato, stoje plačni;

I žreci sunca, naspram seni

Prosjački vape u čas mračni.

Te tužne oči suncokreta

U mom su srcu otvorene —

Ali su sunca nakraj sveta,

I tiho slaze mrak i sene.

Pomreće noćas širom vrti,

Dvoredi sjajnih suncokreta,

Ali će biti u toj smrti

Sva žarka sunca ovog sveta.

REFREN

Znadem za neme sutone,

Kad sav šum zemlje nestane ―

Gde srce za čas prestane,

A duša zavek utone.

Znadem za noći zvezdane,

Gde se sva svetlost prolije,

Da čašu tuge dolije,

Prokaže bola bezdane.

Znam ljubav kad se useli

U srca sjajne palače,

Pa tužna pesma rasplače,

Radosna pesma ucveli.

Znadem za čase čamotne,

Jeseni gorke, zgružene:

Sve stvari stoje združene,

Samo su duše samotne.

NAPON

Zavapi klica: želim nići,

Iz mraka, do vrhunca!

Iz prslih grudi ja ću dići

Najlepšu himnu sunca.

Zavapi krilo: da se rodim,

Iz strašnog mučenja krvi!

Zvezdama mirnim da zabrodim,

Na sunce da stignem prvi.

Zavapi suza: vaj, da kanem

Iz bola koji grca!

Doneću na svet, kada panem,

Prvu vest ljudskog srca.

PRIČA

O plodu zbori cvet što padne,

I reka o huci plimâ;

O ognju sunca zvezde hladne,

A suton o svitanjima.

Osmeh za slasti beskonačne,

I krilo za prostor sveta;

O večnoj sreći oči plačne;

Pad zbori za trijumf leta.

I mir gde zrnje mraka niče,

Da sav šum sferâ taji...

Zvezde što padnu, to su priče

Da i smrt zna da sjaji.

VEČERNjE

Iz Cavtata

Naraslo ostrvo u šumi oliva,
Kô crn galeb leži nasred morskih vala.
Dok večernja magla iznad nemih žala
Pada, kô zaborav, nečujna i siva.

MESEČINA

Na Lapadu

Mesečina padne na starinski mramor
Širokih teraca, i po čempresima
Njenog starog vrta. Tih se čuje žamor:
To na obalama mre ponoćna plima.

LjUBAV

Iz Stona na Pelješcu

Stoji pusta crkva bez glasa i zvona,
Sumračna i hladna svu noć i dan celi,
A u napuštenoj i nemoj kapeli
Sama plače bleda žalosna madona.

ZVEZDE

S ostrva Lopuda

Visoko u granju mirno gore zvezde,
I široka pesma mora u tišini
Čuje se oko nas; i ti glasi jezde
Kô da rosa pada u srebrnoj tmini.

JUTRENjI SONET

Kod crkve Sv. Gospe od Milosrđa

Mirišu jasmini i modri se lovor,
U srebrnom jutru još spavaju žali;
Duboko u školju čuo se je govor:
To zborahu prvi probuđeni vali.

NOĆNI STIHOVI

Kod Svetog Jakova u Dubrovniku

Ja volim noći, njine mutne zbore,
I njine tišine, i njine oluje;
Njine crne reke kada setno huje
Svoju pesmu tamnu i dugu, do zore.

DALMACIJA

Iz Splita

Sa kapele jedne, sa starog vrhunca,
Polagano zvoni. Sve je mirno tako.
Na vodama leži krv večernjeg sunca,
Dimi se, i hladi, i mrzne polako.

Izložba: JOVAN DUČIĆ u diplomatiji

Jovana Dučića srpska javnost zna kao pisca i pesnika, ali i kao diplomatu. Arhiv Jugoslavije je 2012. godine otvorio je izložbu "Jovan Dučić u diplomatiji"

Diplomatski put i službovanje Dučića u devet zemalja Evrope i 13 diplomatskih misija.

Diplomatska predstavništva kraljevine Jugoslavije bila su na nivou poslanstava, a Jovan Dučić 1939. godine postaje prvi ambasador kraljevine Jugoslavije.

Pored književne i diplomatske delatnosti Dučić je bio i veliki zadužbinar.

1923. godine patrijarh Dimitrije odlikovao Dučića  Gramatom za narodnog prosvetitelja i pobožnog stvaraoca i onoga ko je voleo i pomagao crkvu.

"Možemo se prisetiti da je on dao, za to vreme veliki prilog za izgradnju Hrama Svetog Save", podseća književnica Tanja Todorović.

Katalog izložbe: JOVAN DUČIĆ u diplomatiji u .PDF formatu možete preuzeti ovde
U poslednjem delu kataloga se nalaze fotografije sortirane po hronologiji i izvanredno opisane.
Hvala autorima iylo\be na ovako temeljnom izdanju kataloga.
Autori izložbe i каталога: Миладин Milošević i Dušan Jončić
Objavljivanje kataloga omogućilo je Ministarstvo kulture,
informisanja i informacionog društva Republike Srbije
Beograd 2012

Burad na antičkom sarkofagu

U leto 1934. godine Jovan Dučić je iz Rima poslao pismo Ministarstvu prosvete, Umetničkom odeljenju, u kojem, između ostalog, stoji:
 „Uputio sam odavde iz Rima 15 sanduka u težini 5.000 kilograma, u kojima se nalaze knjige, mramorni i železni predmeti, za javnu zbirku u tom gradu. Molim Ministarstvo prosvete da mi izdejstvuje oslobađanje carine...”

Trebinje: Fontana u parku, legat Jovana Dučića

U drugom testamentu, pisanom početkom marta 1935. godine, uz sve ostalo, Dučić kaže „da ceo svoj imetak zaveštava rodnom gradu: knjige, slike, lične predmete”. Iste godine, u Trebinje je stigla nova pošiljka u kojoj su bili: mermerni kipovi, tri kamene česme i dve spomen-ploče.