PODNE

ПОДНЕ

Над острвом пуним чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.

ZIMSKI PASTEL

ЗИМСКИ ПАСТЕЛ

Згурена на снегу сеоска капела
Зебе усред гробља. Небеса су бела.
Ниоткуд ни ветра да се јави шумом,
И заплаче гдегод за крстом, за хумом.

Нити смрзло звоно час да куцне који,
Укочено, мирно, још сказаљка стоји,
Показујућ тако сред долине неме
Сат, када је најзад умрло и време.

Manastir Djurdjevi Stupovi  @tatjana

ZIMSKI PASTEL

Zgurena na snegu seoska kapela
Zebe usred groblja. Nebesa su bela.
Niotkud ni vetra da se javi šumom,
I zaplače gdegod za krstom, za humom.

Niti smrzlo zvono čas da kucne koji,
Ukočeno, mirno, još skazaljka stoji,
Pokazujuć tako sred doline neme
Sat, kada je najzad umrlo i vreme.

POEZIJA

ПОЕЗИЈА 

Мирна као мрамор, хладна као сена,
Ти си бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Која по нечистим улицама пева.

ZAŠTO?

ЗАШТО? 

Као скрушен браман што са страхом чува
Урну, што прах драгих покојника крије,
Безбожничка рука да је не разбије,
И пепео свети ветар не раздува —

PONOĆ

ПОНОЋ 

По соби музеја глухо ноћно доба.
Пред гранитним Марсом ту страсна и гола
Игра баханткиња. Ту лије Ниоба
Мраморне и хладне сузе вечног бола.

SAT

САТ

Дан болестан, мутан, небо непрозирно.
Над безбојном водом мир вечерњи беше.
Часовник невидљив негде изби мирно:
Тад потоње руже лагано помреше.

MORSKA VRBA

МОРСКА ВРБА

Сама врба стоји над морем, врх света,
Расплела је косу зелену и дугу,
Наличи на нимфу која је проклета,
Да постане дрво и да шуми тугу.

NOVEMBAR

НОВЕМБАР 

Раширило се у немој висини
Јесење небо, оловно и празно.
Поља су пуста; врх ледина њиних
Силази вече досадно и мразно.
Као болесница ходи бледа река,
Скелет врбака наднео се на њу.
Чује се јецај и потмула јека —
То ветри плачу високо у грању.
И мраз се хвата над трулим стрњиком;
Мокре су стазе и блатњави пути.
Вечерње птице одилазе с криком
У мртву шуму. Дажди мрак; све ћути...
Ја не знам зашто само тугу снијем,
А нит што жалим, нити желим друго;
И не знам зашто тражим да се скријем,
И негде плачем дуго, дуго, дуго...

@Slavica Cosic  

NOVEMBAR

Raširilo se u nemoj visini
Jesenje nebo, olovno i prazno.
Polja su pusta; vrh ledina njinih
Silazi veče dosadno i mrazno.
Kao bolesnica hodi bleda reka,
Skelet vrbaka nadneo se na nju.
Čuje se jecaj i potmula jeka —
To vetri plaču visoko u granju.
I mraz se hvata nad trulim strnjikom;
Mokre su staze i blatnjavi puti.
Večernje ptice odilaze s krikom
U mrtvu šumu. Daždi mrak; sve ćuti...
Ja ne znam zašto samo tugu snijem,
A nit što žalim, niti želim drugo;
I ne znam zašto tražim da se skrijem,
I negde plačem dugo, dugo, dugo...

ČEŽNjA

ЧЕЖЊА

Небеса су празна; немо вече слази,
Негде у алеји задњи зрачак блиста,
Венус архаичка сама је на стази,
Гола, и сва стидна, без смоквова листа.