PESMA

Izgubih u tom nemiru
Drugove i sve galije.
Koji je sat u svemiru?
Dan ili ponoć, šta li je?

Duboke li su putem tim,
Gospode, tvoje provale!
Busije s bleskom kraljevskim,
Zlatne me čaše trovale.

Suncima tvojim opijen,
Sjajem nebeskih ravnica,
Ne znah za tvoju zamku, sen,
Dno tvojih gnusnih tamnica.

I kad se otkri putanja
Sva sunca gde su zapala,
Na moru tvoga ćutanja
Kao dažd noć je kapala.

ČEKANjE

ČEKANjE

Dugo se u potoku kupa
Jutarnja zvezda; već zâri,
A svud još strašna, i glupa,
I nema apatija stvari.

Prošle su zvezde i sati;
I talasi pod lukom mosta;
A svu noć ja čekah da svrati
Nekog svog neznanog gosta.

Sva koplja jutra duž neba,
Sva platna dana po dolu...
A obed od vina i hleba,
I lampa, još na mom stolu...

Da li je mogao proći
Moj prag u zamrkloj cesti?
Čekam i čekam sve noći
Tog putnika s nekom vesti.

PESMA MRAKA

Sve vojske noći jezde,
Zastave mraka vihore;
Vetar je razneo zvezde
I zadnje lišće sa gore.

Ponoćni crni petli
Već su se triput čuli;
U luci far ne svetli
Gde brod moj mirno truli.

Crni će vetar da piri,
I kiše padaće crne,
dok dan na okno zaviri
S detinjim očima srne.

Nešto što vapi nama
Oduvek i bez moći,
Na daljnjim obalama
Umreće ove noći.

SETA

SETA

I davno trag ljudi kud nesta,
Još širom po poljima plinu —
Sav gorki mir pesme što presta,
I miris žetve što minu.

I davno mrak padne već vani,
I zadnji lik stvari se zatre —
A cvrčci od sunca pijani
Još kliču za podne od vatre.

Sve traje na velikoj njivi,
Sve jednom što suza nam zali;
Jer stokratni život proživi
Sve ono za čime se žali.

I srca mru, trošna međ svima,
I tašta i protivurečna —
No ono što na dnu njih ima,
Sve samo su delovi večna.

I traje sve, kao iz kletve,
Kroz prazna i pečalna mesta —
Sav miris daleke žetve,
I gorki mir svega što nesta.

SUNCOKRETI

U tužnom oku suncokreta,

Što nemo prati neba bludnje,

Tu su sve žeđi ovog sveta,

Sva nespokojstva i sve žudnje.

Šýme u strahu svom od mraka:

„Bog je pomalo sve što zâri;

I svetlosti je jedna zraka

Mera i cena sviju stvari!...

Sve je što živi na dnu tmine

S prokletstvom nemim na svet palo —

Sve što ne gleda u visine,

I nije jednom zasijalo!...“

S istoka kralji, obučeni

U teško zlato, stoje plačni;

I žreci sunca, naspram seni

Prosjački vape u čas mračni.

Te tužne oči suncokreta

U mom su srcu otvorene —

Ali su sunca nakraj sveta,

I tiho slaze mrak i sene.

Pomreće noćas širom vrti,

Dvoredi sjajnih suncokreta,

Ali će biti u toj smrti

Sva žarka sunca ovog sveta.

REFREN

Znadem za neme sutone,

Kad sav šum zemlje nestane ―

Gde srce za čas prestane,

A duša zavek utone.

Znadem za noći zvezdane,

Gde se sva svetlost prolije,

Da čašu tuge dolije,

Prokaže bola bezdane.

Znam ljubav kad se useli

U srca sjajne palače,

Pa tužna pesma rasplače,

Radosna pesma ucveli.

Znadem za čase čamotne,

Jeseni gorke, zgružene:

Sve stvari stoje združene,

Samo su duše samotne.

NAPON

Zavapi klica: želim nići,

Iz mraka, do vrhunca!

Iz prslih grudi ja ću dići

Najlepšu himnu sunca.

Zavapi krilo: da se rodim,

Iz strašnog mučenja krvi!

Zvezdama mirnim da zabrodim,

Na sunce da stignem prvi.

Zavapi suza: vaj, da kanem

Iz bola koji grca!

Doneću na svet, kada panem,

Prvu vest ljudskog srca.

PRIČA

O plodu zbori cvet što padne,

I reka o huci plimâ;

O ognju sunca zvezde hladne,

A suton o svitanjima.

Osmeh za slasti beskonačne,

I krilo za prostor sveta;

O večnoj sreći oči plačne;

Pad zbori za trijumf leta.

I mir gde zrnje mraka niče,

Da sav šum sferâ taji...

Zvezde što padnu, to su priče

Da i smrt zna da sjaji.