SUNCOKRETI

U tužnom oku suncokreta,

Što nemo prati neba bludnje,

Tu su sve žeđi ovog sveta,

Sva nespokojstva i sve žudnje.

Šýme u strahu svom od mraka:

„Bog je pomalo sve što zâri;

I svetlosti je jedna zraka

Mera i cena sviju stvari!...

Sve je što živi na dnu tmine

S prokletstvom nemim na svet palo —

Sve što ne gleda u visine,

I nije jednom zasijalo!...“

S istoka kralji, obučeni

U teško zlato, stoje plačni;

I žreci sunca, naspram seni

Prosjački vape u čas mračni.

Te tužne oči suncokreta

U mom su srcu otvorene —

Ali su sunca nakraj sveta,

I tiho slaze mrak i sene.

Pomreće noćas širom vrti,

Dvoredi sjajnih suncokreta,

Ali će biti u toj smrti

Sva žarka sunca ovog sveta.