Jovan Dučić poslanik u "večitom gradu". Duče, ja sam Dučić.

AVE SERBIA

Tvoje sunce nose sad na zastavama,

Ti živiš u besnom ponosu sinova;

Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,

I zore da zrače na putima snova.

Još si uz nas, sveta majko, koju muče:

Sve su tvoje munje u mačeva sevu,

Sve u našoj krvi tvoje reke huče,

Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.

Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,

Udarac tvog srca u svemiru. Večna,

Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,

Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.

Mlekom svoje dojke nas si otrovala,

U bolu i slavi da budemo prvi;

Jer su dva blizanca što si na svet dala -

Mučenik i heroj, kap suze i krvi.

Ti si znak u nebu i svetlost u noći,

Kolevko i grobe, u kolevki sunca;

Ti si gorki zavet stradanja i moći,

Jedini put koji vodi do vrhunca.

Mi smo tvoje trube pobede i vali

Tvog ognjenog mora i sunčanih reka;

Mi smo, dobra majko, oni što su dali

Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

Jovan Dučić za svojim radnim stolom veleposlanstva u Rimu

Autor teksta:  Duško Lopandić

Prvi put, službovao je u Večitom gradu još u vreme Balkanskih ratova. Kada čovek ima dvadeset godina u Rimu, napisao je jednom, on sanja o rimskim lepoticama, u tridesetim misli na nekadašnje heroje i legije, u četrdesetim razmišlja o latinskim mudracima i besednicima, a sa pedeset misao ga nosi ka davnim hrišćanskim mučenicima i svecima. 

Dučić je već bio ušao u šezdesete godine.   „Pesnici su uvek mladi” zabeležio je, jer sveta vatra – ljubav za sve vrste lepote i veličine održava njegov duh i telo”. 

    Još je bio stasit i uspravan, i dalje je voleo lepe stvari i lepe žene. Voleo je takođe – strasno, kao kakvu mladu lepoticu – „Večiti grad” kome je posvetio sonete i putopise i koji je smatrao za najlepši grad na zemlji. „Jedini je grad Rim koji ima sva naša doba i koji daje svakoj našoj strasti svoje magije. I kad se vratimo ovamo, mi uvek otkrivamo ovde nova čudesa i nove lepote.” 

   Ali u Rimu su sada neke nove legije u crnim košuljama marširale ulicama dok je u prestonici stolovao novi „imperator”: Duče.

                                          Izveštaji kao putopis

   O prvom zvaničnom prijemu kod Musolinija 10. oktobra 1933. jugoslovenski poslanik je napisao opširan izveštaj. Fašistički vođa ga je primio u Palaco Venecija u ogromnoj kancelariji koja je više ličila na dvoranu, na čijem dnu se nalazio pisaći sto. 

Musolini je stajao iza stola i, praveći se da ne obraća pažnju na posetioca, pažljivo posmatrao jednu staru Stradivarijevu violinu, gladeći je prstima. Poslanik je lagano prišao i tek tada mu se Musolini okrenuo. Dučić se duboko poklonio i rekao „Duče, ja sam Dučić!“. 

Prvi razgovor je bio kurtoazan. Dučić je govorio o svom zavičaju - Hercegovini, i o njenim vezama sa Mediteranom i sa italijanskom provincijom Romanjom odakle je bio Musolini. 

Dučić u fijakeru pred ulazom u dvorac Kvirinale
gde je predao akreditive Musoliniju 

Komentarišući da su iz Romanje poticale rimske legije koje su nekada osvojile Balkan (Iliriju) Duče mu je na kraju kazao: „Dođite kod mene kad god imate šta da mi kažete”. Dučićev izveštaj o ovom susretu, živ, pun duha i pisan bogatim jezikom, uglavnom posvećen opisima palate i atmosfere salona i dvorana ali sa malo političkog sadržaja, jugoslovenske diplomate u Beogradu su sa zanimanjem čitali kao kakav putopis. 

     Vremena su bila teška i događaji koji su se sve brže nizali nisu ostavljali srpskom poslaniku vreme da sasvim bezbrižno uživa u lepotama grada i zemlje koju su opevali pesnici koje je voleo – Virgilije, Taso, Dante. Beše to godina u kojoj je Hitler osvojio vlast u Nemačkoj.

   Duče, osnivač fašizma, već 11 godina diktatorski je vladao Italijom. Njegova politika prema Jugoslaviji bila je gotovo otvoreno neprijateljska. Jugoslaviju je smatrao tvorevinom koja je sprečila Italiju da povrati nekadašnje mletačke posede u Dalmaciji koji su joj bili obećani tokom Prvog svetskog rata. 


Iako su Kraljevina Italija i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca 1922. godine zaključile Rapalski ugovor o razgraničenju, Musolini je Jadran smatrao za Marre nostrum (italijansko more) i na svaki način nastojao da destabilizuje susednu državu. Snabdevao je oružjem jugoslovenske suparnike – Mađarsku i Bugarsku. Od 1931. godine tajno je pomagao hrvatske ustaše i makedonsku VMRO u borbi protiv vlasti u Beogradu.  U tom cilju, u Italiji i Mađarskoj stvoreni su logori za obuku terorista. 

    Italija i njena politika godinama su bile glavna spoljnopolitička muka i glavobolja kralja Aleksandra i njegovih ministara spoljnih poslova. Stoga je mesto jugoslovenskog poslanika u Rimu bilo krajne osetljivo i važno, pa je zahtevalo i izuzetno spretnog i visprenog diplomatu koji je s jedne strane mogao da se nosi sa čestim promenama politike i lukavstvima fašističkog vođe, a s druge da stekne određeno poverenje rimskih vlastodržaca.

                                       Diplomatska karijera

 „Duka” (kako su ga nazivali prijatelji) imao je već dvodecenijsko diplomatsko iskustvo. Stepenicama diplomatije krenuo je još 1907. godine kada je postao pisar u poslanstvu u Sofiji. 

Iako je u diplomatsku službu stupio relativno kasno za svoje godine – bio je već blizu četrdesete (poput starijih žena, pesnik je uvek ljubomorno krio tačnu godinu rođenja) – brzo je napredovao živeći gotovo neprestano uzvan zemlje: 1912 godine postao je „sekretar pete klase“ poslanstva u Rimu; zatim je 1914. godine premešten u poslanstvo u Atini gde je ostao tokom celog rata. 

Kada mu je u jednoj maloj prepirci oko Vinavera koga Dučić nije podnosio, Crnjanski prebacio: „Vinaver je ležao u vatri za Srbiju i išao na juriš, Vi gospodine Dučić, niste”, Dučić je odgovorio da mu za to nije bila data prilika „ali je zato Srbiju proslavio u svojim pesmama”. 

Ukaz Kralja Aleksandrao Dučićevom postavljenju

Godine 1918. postaje „sekretar prve klase” i otpravnik poslova poslanstva u Madridu.  Slede zatim službovanja u Atini (1921), Ženevi (1924), Kairu (gde je bio generalni konzul od 1925. do 1927). Nakon dvogodišnje pauze (1927–1929) Dučić se vraća u Kairo kao savetnik poslanstva (1929). Najzad, u pedeset i osmoj godini života po prvi put postaje kraljevski poslanik u poslanstvu u Budimpešti (1932). Naredne godine je premešten u Rim. 

    Ipak, za razliku od drugih kolega pisaca-diplomata, poput Milana Rakića ili Ive Andrića, o kojima je vladalo nepodeljeno visoko mišljenje o njihovih diplomatskim sposobnostima, u pogledu Dučića ocene su se razlikovale. Ovo je možda dolazilo zbog samog pesnikovog karaktera koji nikoga nije mogao ostaviti ravnodušnim – jedne je očaravao, druge nervirao. 

Jedni su ga proglašavali „markantnom figurom u diplomatiji” i „odličnim diplomatom” (beogradsko „Vreme”, 1933), čovekom koji je svršavao „posao sa mnogo... diplomatskog takta i veštine, sa urođenim gospodstvom...” (Milan Stojadinović). 

Drugi su ga smatrali za „plahovitog, ličnog, sujetnog” čoveka koji „na pozornici u diplomatiji igra jednu ulogu koja mu nije odgovarala” (K. Pavlović) ili za „nadutog i taštog pesnika” (italijanski ministar spoljnih poslova Ćano). 

Crnjanski je zapisao da je Dučića „smatrao u (našoj) diplomatiji, za najomiljenijeg kozera”, to jest pričalicu. Osim što je bio veliki pesnik i pisac, Dučić je imao i izuzetan dar konverzacije koji je vrlo koristan u diplomatiji.   U razgovorima je mogao da bude „neverovatno zanimljiv”. 
„Njegova zlatoustost... velikog umetnika, bila je puna poleta, boje, veličanstvenosti. Imala je i moć zavođenja i snagu ubeđivanja” (K. Pavlović). „Sve je odista, u rečima, napisao je Dučić, rečima koje su uvek najveće lepote ljudske...”. 

 Nemački ambasador u Budimpešti, hvaleći Dučića kao čoveka „valjanog karaktera” isticao je da se kao jugoslovenski poslanik u Bugimpešti on „malo istakao” i da u mađarskim službenim krugovima „njegova politička sposobnost nije visoko cenjena”. Nije, stoga sigurno u kojoj meri je Dučić dobio položaj u Rimu zahvaljujući svojim diplomatskim zaslugama a koliko je to bila posledica njegovog ugleda kod kralja Aleksandra i moljakanja kod drugih političara u Beogradu.   

„Svi (jugoslovenski) ministri inostranih poslova odreda imali su gotovo bolećivu sentimentalnost prema besmrtnom pesniku”, napisao je jedan njegov kolega iz ministarstva. Kada je odlučeno da poslanika Milana Rakića u Rimu zameni Dučić, tadašnji ministar Jevtić na napomenu da „jednog pesnika menjamo drugim” navodno je rekao: „ali sa ovim drugim, lakše ćemo mimo njega, nastaviti tajne razgovore (sa Musolinijem)”. 

                             Između diplomatije i terorizma

 Vrlo brzo tokom boravka u Rimu, prevelika Dučićeva samouverenost, kao i određeno poverenje koje je stekao prema Dučeu, dovela ga je u okolnost koja je mogle da ga skupo koštaju. Dok je on prenosio izveštaje o navodnoj Musolinijevoj spremnosti da poboljša odnose, spremao se zločin. 

Tokom boravka kralja Aleksandra i kraljice Marije decembra 1933. godine u Zagrebu jugoslovenska policija je u poslednjem trenutku razotkrila ustašku zaveru iza koje je stajala Italija.

   Na prve vesti o pokušaju atentata u Zagrebu, Dučić je dao izjavu da je vest izmišljena i da zavere nije ni bilo. Kada je vest potvrđena, Dučić je napravio novi diplomatski „gaf“. 

Demantovao je svaku umešanost Italije u događaje. Međutim, istraga je utvrdila suprotno. U to vreme Ante Pavelić i njegovi saradnici slobodno su se kretali po Italiji. Oružje su dobili od Italijana. Kralj Aleksandar se ozbiljno naljutio zbog nesmotrenosti svog poslanika.

   Što je bivao stariji Dučić je sve više ispoljavao ravnodušnost za ono što nije bilo književnost, umetnost ili istorija. Prema svedočenju jednog njegovog prijatelja, Dučić se u Rimu uglavnom zanimao za obilaske antikvarnih trgovina gde je kupovao staro kamenje i stare slike koje je namenio Trebinjskom muzeju. Želeo je da nešto učini i za svoj voljeni zavičaj. Krajem leta 1934. godine uputio je u rodno Trebinje 15 sanduka teških 5000 kilograma u kojima su bile knjige i razni umetnički predmeti za gradsku zbirku. 

    U razdoblju od 1929. pa sve do smrti 1934. godine, kralj Aleksandar je pokušavao da popravi odnose sa Italijom i da postigne sporazum koji bi obezbedio trajan mir na Jadranu. Bio je spreman da Musoliniju, sa kojim je održavao veze preko nezvaničnih posrednika pruži velike ustupke, pa je čak razmatrao mogućnost da Italiji ponudi korišćenje baze u Boki kao i dogovor oko italijanskih interesa u Albaniji. Ovu politiku približavanja Italiji podržavala je Francuska. Musolini se kao i obično kolebao između sporazuma i produbljivanja sukoba.    

    

   Zaključenje takozvanih. „rimskih protokola” između Italije, Mađarske i Austrije marta 1934. godine, u Jugoslaviji je shvaćeno kao pokušaj strateškog zaokruživanja od strane protivnika. Jugoslavija je u isto vreme 1934. godine zaključila Balkanski pakt (sa Grčkom, Rumunijom i Turskom) kao i poseban ugovor sa Bugarskom.    Pokušavajući da iskoristi tadašnje suparništvo Italije i Nemačke (posebno oko Austrije) kralj Aleksandar je nastojao da se približi Nemačkoj, sa kojom je Jugoslavija sklopila važan trgovinsku ugovor 1. maja 1934. godine. Bila je to „opasna igra kojom je medved pozivan da istera vuka” (J. Hoptner). 

 

Dučić i Burbesko u Rimu

   U razgovorima sa poslanikom Dučićem, Musolini ga je uljuljkivao pričama o italijansko-srpskom prijateljstvu. „Mi smo bliži Srbima, govorio je Duče, nego Francuzima... Uostalom, treba da znate i ovo: mi smo uvek znali da su naši stari prijatelji bili Srbi, a ne Hrvati. I sve to do 1929 – kada su se sami Hrvati bacili u naše naručje”.

   Ipak, Dučić više nije nasedao na Dučeovu slatkorečivost. Marta 1934. godine javio je kralju: „Što se tiče terorista, više je nego verovatno da šef vlade (tj. Musolini) zna sve do pojedinosti, pošto fašistička akcija protiv naše države, naročito poslednjih godina, uzima razmere jedne skupe i komplikovane organizacije”. I zaista, atentat se pripremao...

   Devetog oktobra 1934. godine, kralj Aleksandar je stigao brodom u posetu Francuskoj. Tačno u 16 àsova napustio je palubu razarača „Dubrovnik” ukotvljenog u marsejskoj luci i u otvorenom automobilu, u pratnji francuskog ministra Luja Bartua, krenuo bulevarima Marseja. Masa naroda je pozdravljala. Kada su kola stigla na trg kod berze jedan čovek se odvojio iz gomile. Bio je to Vlado Černozemski, pripadnik VMRO i profesionalni ubica. Iznenada je skočio na papučicu automobila, odbacio cveće i iz pištolja ispalio više hitaca. Atentator je bio brzo onemogućen ali Aleksandar I Karađorđević je već nakon nekoliko minuta bio mrtav.

   Ubistvo je potreslo, ne samo Jugoslaviju, nego i celu tadašnju Evropu. Istraga je pokazala da su glavni organizatori atentata ustaše – Pavelić i Kvaternik – koji su se tada nalazili u Italiji. Musolini je odbio da ih izruči Francuskoj. Naime, italijanska tajna policija je od početka bila povezana sa organizacijom atentata. 

                                             Sudbonosni dani 

  

Kralj Aleksandar je bio žrtva kad je svako mislio da je tiranin; i bio je progonjen kad su verovali da progoni druge”, napisaće Dučić o pokojnom suverenu. Jugoslavija je je u Društvu naroda nameravala da pokrene zvaničnu tužbu protiv Italije. 
Međutim, nakon intervencije Francuske i Engleske, koje su to sprečile plašeći se daljih međunarodnih komplikacija pa i rata, Jugoslavija je decembra 1934. godine zvanično optužila samo Mađarsku (na čijoj zemlji su se teroristi pripremali). 

Gledanje „kroz prste” Musoliniju od strane zapadnih saveznika čak i u ovako drastičnim okolnostima, izazvalo je veliko razočaranje u našoj javnosti. Tadašnji jugoslovenski premijer Stojadinović je napisao: „Ovaj slučaj otvorio nam je oči i upozorio da se ne možemo ni u koga pouzdati do u same sebe, kadgod se naši interesi ne budu poklapali sa interesima velikih sila.”

    Sa promenom vlasti u Beogradu, naročito nakon dolaska Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova (jun 1935) Jugoslavija je otpočela sa tzv. „politikom zdravog razuma”, to jest približavanja Nemačkoj i Italiji i udaljavanja od Francuske. 

Na ovo su uticale i nove međunarodne okolnosti: u oktobru 1935. godine Italija je napala na Etiopiju i bar za neko vreme prestala da se bavi Balkanom; jula 1935 nacisti su ubili austrijskog kancelara Dolfusa pripremajući „anšlus“ što će Hitlerovu Nemačku dovesti na severne granice Jugoslavije; početkom 1936. nemačka vojska je ušla u demilitarizovanu Rajnsku oblast; u julu 1936. godine otpočeo je španski građanski rat; oktobra 1936 Musolini je najavio Osovinu Berlin – Rim... Poput kakvog kineskog mudraca, Stojadinović je izjavio da jugoslovenska politika treba “bude mudra kao zmija a neškodljiva kao golubica”.

   Septembra 1935. godine u jednom pismu Dučić kaže: „Mi u Rimu preživljavamo... sudbonosne dane. Ja moram stalno biti u toku događaja i zato i ne stižem ni na jednu ličnu stvar.” 

Ipak, njegov sačuvani dnevnik svedoči o neprekinutom mondenskom životu diplomate-pesnika: „Večera kod barona za 60 lica, podeljenih na šest stolova, u sali za igranje...” Dučić je održavao i vezu sa jednom mnogo mlađom, pa uz to još i udatom ženom koju je u dnevniku zvao „Andžela”: „Sa A. šetnja na Via Apia. Nema lepše večeri u životu nego u ovakvoj šetnji po antičkom groblju sa jednom mladom ženom...”

   Nastupalo je novo razdoblje i u jugoslovensko-italijanskim odnosima. Tokom 1936. godine, poslanik Dučić je u nizu razgovora sa italijanskim ministrom Ćanom pripremio osnove za tajne pregovore između dve zemlje. Grof Galeaco Ćano je te godine postao ministar spoljnih poslova Italije. 

Iako Musolinijev zet, on je kao „novi čovek“ na čelu diplomatije bio neopterećen ranijim događajima pa je mogao da pokrene i nove inicijative. U prvom važnom razgovoru iz oktobra 1936. o kom je Dučić poslao izveštaj, Ćano je izjavio da „želi sa Jugoslavijom likvidiranje (loše) prošlosti” i da „hoće približavanje, zatim sporazum...”

U to ime, pozvao je jugoslovenskog premijera Stojadinovića da započnu pregovore kako bi „se od Italije i Jugoslavije napravile ne dve prijateljice, nego dve sestre”. Na kraju razgovora, Ćano je izričito tražio da Dučić lično ode u Beograd i da usmeno prenese njegovu poruku. Nakon pozitivne reakcije („s mnogo slatkih reči”) iz Beograda, u drugom razgovoru sa Dučićem 21. novembra 1936. godine Ćano je bio još „otvoreniji i opširniji” pa je predložio da Italija i Jugoslavija sklope „savez na principu osovine Berlin–Rim”.

   U svom izveštaju, Dučić je ironično prokomentarisao da Ćanov predlog možda podseća na francusku uzrečicu „budi mi brat ili ću te ubiti“ ostavljajući svom šefu, Stojadinoviću, da sam oceni „da li je ovaj prepad u interesu naše otadžbine”. Zanimljivo je da je Stojadinović dva Dučićeva izveštaja o razgovoru sa Ćanom u celini preneo na stranicama svoje autobiografije (Ni rat ni pakt) što bar delimično opovrgava tvrdnje da se veliki srpski pisac nalazio u Rimu kako bi „samo glumio na pozornici“. 

Ipak, kada su otpočeli suštinski pregovori o italijansko-jugoslovenskom ugovoru, Stojadinović je za pregovarače odredio posebne delegate, a ne poslanika u Rimu. Bili su to Ivan Subotić, poslanik u Londonu, zadužen za politička pitanja u pregovorima i Milivoj Pilja, direktor u ministarstvu trgovine, zadužen za ekonomska pitanja. U svom dnevniku, Dučić je ironično komentarisao: „Došli su u Rim delegati Pilja i Subotić, Poluks i Kastor beogradske naše diplomatije”. 

   Tajni pregovori u razdoblju januar–mart 1937. su se prvo odvijali u jednom rimskom hotelu, a zatim u pobočnom krilu ministarstva unutrašnjih poslova. „Dučić nije bio najzadovoljniji, piše Stojadinović, što je on ostavljen po strani u tim direktnim pregovorima”. 

                                            Naš prvi ambasador

   Politički sporazum između Italije i Jugoslavije, koji je potpisan 25.3.1937. godine (nazvan i pakt Ćano-Stojadinović), bio je jedan od najznačajnijih bilateralnih ugovora koje je zaključila Jugoslavija uoči Drugog svetskog rata. 

Poslednja stranica Dučićevog dnevnika iz Rima

Ugovorom je uređen niz problema između dve zemlje, poput garancije zajedničke granice, pitanja tretmana manjina, sprečavanja delovanja ustaša, unapređenja međusobne trgovine, pa čak i odnosa dve zemlje prema Albaniji. Poslanik Dučić je prisustvovao svečanosti potpisivanja u Beogradu. 

To je bio praktično poslednji politički događaj u kome je Dučić formalno učestvovao pre nego što će biti premešten. 

Već u maju 1937. godine obavešten je da će biti postavljen u poslanstvo u Bukureštu. Stojadinović je isticao da je u znak „priznanja i zahvalnosti” Dučića „unapredio”. 

Privatno međutim, Stojadinović je pričao da je postalo nemoguće raditi sa Dučićem u Rimu. Naravno, Dučić je o svemu imao drugačije mišljenje:   „Ovde gde sam ja prvi doveo u vezu Beograd sa Musolinijem (sa kojim se do sada opštilo preko Pariza) sad me odavde kreće Stojadinović koji verovatno ima svoje planove kojima bih ja stajao na putu”.

Dučić je premeštaj doživeo veoma teško, kao neku vrstu degradacije.   Rezignirano je zapisao u svoj dnevnik: „Moj bol je čisto moralni, intelektualni, estetički... ja sam ovde... preživeo... četiri godine stalne ekstaze pred tri hiljade godina ovog grada... Da Luj XIV ili Marko Aurelijus vladaju mojom zemljom, ostavili bi me u Rimu do mog poslednjeg dana života”. 

Opisao je i poslednje susrete sa rimskim vlastodršcima, sa kraljem, premijerom, ministrom. „Koliko verujem da Musolini žali moj odlazak iz Rima, toliko sam siguran da je grof Ćano ili ravnodušan ili čak zadovoljan”. Koliko je bilo Dučićevo ogorčenje vidi se i po načinu kojim je u dnevniku u najgorim crtama opisao svog naslednika (poslanika B. Hristića): „Za glavu manji i za pamet niži od svih drugih ljudi. Bez ikakvog štiva i bez senke duha...  Bio bi nesrećan izbor i da predstavlja Abisiniju a ne Jugoslaviju.”

   Ipak gorčinu odlaska iz Rima knez Pavle i Stojadinović su slavnom piscu zasladili, unapredivši ga u rang prvog jugoslovenskog ambasadora (ili „poklisara” kako je to Dučić voleo da kaže koristeći stari dubrovački izraz) u istoriji Srbije i Kraljevine Jugoslavije. Do tada, Jugoslavija je imala samo poslanstva i konzulate. U Bukureštu je 1937. godine otvorena naša prva ambasada. Dučić će često s ponosom isticati kako je on „prvi i zasada jedini jugoslovenski poklisar”!  

   Međutim, ambasadorskim zvanjem mogao je da se diči samo do 1940. godine. Tada je premešten u Madrid i tako vraćen u niže zvanje poslanika. Nije velikan za male ljude, rekao bi razočarani Dučić.

 (Fotografije su iz Arhiva Jugoslavije i SANU)

Autor:  Duško Lopandić
Uzvor: Politikin Zabavnik