NOĆNI STIHOVI

Kod Svetog Jakova u Dubrovniku

Ja volim noći, njine mutne zbore,
I njine tišine, i njine oluje;
Njine crne reke kada setno huje
Svoju pesmu tamnu i dugu, do zore.

DALMACIJA

Iz Splita

Sa kapele jedne, sa starog vrhunca,
Polagano zvoni. Sve je mirno tako.
Na vodama leži krv večernjeg sunca,
Dimi se, i hladi, i mrzne polako.

Izložba: JOVAN DUČIĆ u diplomatiji

Jovana Dučića srpska javnost zna kao pisca i pesnika, ali i kao diplomatu. Arhiv Jugoslavije je 2012. godine otvorio je izložbu "Jovan Dučić u diplomatiji"

Diplomatski put i službovanje Dučića u devet zemalja Evrope i 13 diplomatskih misija.

Diplomatska predstavništva kraljevine Jugoslavije bila su na nivou poslanstava, a Jovan Dučić 1939. godine postaje prvi ambasador kraljevine Jugoslavije.

Pored književne i diplomatske delatnosti Dučić je bio i veliki zadužbinar.

1923. godine patrijarh Dimitrije odlikovao Dučića  Gramatom za narodnog prosvetitelja i pobožnog stvaraoca i onoga ko je voleo i pomagao crkvu.

"Možemo se prisetiti da je on dao, za to vreme veliki prilog za izgradnju Hrama Svetog Save", podseća književnica Tanja Todorović.

Katalog izložbe: JOVAN DUČIĆ u diplomatiji u .PDF formatu možete preuzeti ovde
U poslednjem delu kataloga se nalaze fotografije sortirane po hronologiji i izvanredno opisane.
Hvala autorima iylo\be na ovako temeljnom izdanju kataloga.
Autori izložbe i каталога: Миладин Milošević i Dušan Jončić
Objavljivanje kataloga omogućilo je Ministarstvo kulture,
informisanja i informacionog društva Republike Srbije
Beograd 2012

Burad na antičkom sarkofagu

U leto 1934. godine Jovan Dučić je iz Rima poslao pismo Ministarstvu prosvete, Umetničkom odeljenju, u kojem, između ostalog, stoji:
 „Uputio sam odavde iz Rima 15 sanduka u težini 5.000 kilograma, u kojima se nalaze knjige, mramorni i železni predmeti, za javnu zbirku u tom gradu. Molim Ministarstvo prosvete da mi izdejstvuje oslobađanje carine...”

Trebinje: Fontana u parku, legat Jovana Dučića

U drugom testamentu, pisanom početkom marta 1935. godine, uz sve ostalo, Dučić kaže „da ceo svoj imetak zaveštava rodnom gradu: knjige, slike, lične predmete”. Iste godine, u Trebinje je stigla nova pošiljka u kojoj su bili: mermerni kipovi, tri kamene česme i dve spomen-ploče.

Odlomci iz eseja o Jovanu Dučiću iz knjige eseja "Sudbina i ljudi", 1968; Milan Kašanin

   Odrastao blizu Jadranskog mora i formiran u orbitu mediteranske kulture, Jovan Dučić je veći Latin od ijednog srpskoga pesnika. U njegovom mišljenju, u njegovom govoru i pisanju nema ničeg od Srednje Evrope, iz koje su izišli naši romantičari, niti ičega od Rusije, u koju su gledali naši realisti krajem prošlog veka. Bliži Rimu no Vizantu, Francuzima no Rusima, paganstvu no hrišćanstvu, Jovan Dučić je izrazito mediteranski čovek latinske kulture. 

Kao da nije pravoslavljanin, tajno se zanosio veličinom istorije katoličkog sveta. Ne samo da su svetitelji koje on pominje u svojim putopisima svi odreda katolički, nego i sve što zna o hrišćanskoj veri on zna od Latina. 

On se ne unosi u pravoslavlje, koje ne poznaje, i nema nikakve radoznalosti za vizantijsku kulturu, — on ne zna ni za njene arhitekte i slikare, ni za njene pesnike i besednike. Godinama je živeo u Atini, a čini se da nije pošao do Soluna, ili, ako je i bio u njemu, da se nije zadivio njegovoj istoriji, ni' njegovim bazilikama i mozaicima u njima.

Jovan Dučić poslanik u "večitom gradu". Duče, ja sam Dučić.

AVE SERBIA

Tvoje sunce nose sad na zastavama,

Ti živiš u besnom ponosu sinova;

Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,

I zore da zrače na putima snova.

Još si uz nas, sveta majko, koju muče:

Sve su tvoje munje u mačeva sevu,

Sve u našoj krvi tvoje reke huče,

Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.

Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,

Udarac tvog srca u svemiru. Večna,

Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,

Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.

Mlekom svoje dojke nas si otrovala,

U bolu i slavi da budemo prvi;

Jer su dva blizanca što si na svet dala -

Mučenik i heroj, kap suze i krvi.

Ti si znak u nebu i svetlost u noći,

Kolevko i grobe, u kolevki sunca;

Ti si gorki zavet stradanja i moći,

Jedini put koji vodi do vrhunca.

Mi smo tvoje trube pobede i vali

Tvog ognjenog mora i sunčanih reka;

Mi smo, dobra majko, oni što su dali

Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

Jovan Dučić za svojim radnim stolom veleposlanstva u Rimu

Autor teksta:  Duško Lopandić

Prvi put, službovao je u Večitom gradu još u vreme Balkanskih ratova. Kada čovek ima dvadeset godina u Rimu, napisao je jednom, on sanja o rimskim lepoticama, u tridesetim misli na nekadašnje heroje i legije, u četrdesetim razmišlja o latinskim mudracima i besednicima, a sa pedeset misao ga nosi ka davnim hrišćanskim mučenicima i svecima. 

Kratka biografija Jovana Dučića

Pogled na manastir Nova Gračanica i Trebinje.
 Photo by Ranko Slijepcevic

Pesnik je počivao šest decenija u SAD, nakon čega su njegovi zemni ostaci preneseni u otadžbinu i položeni u kriptu manastira Nova Gračanica iznad njegovog rodnog Trebinja 2007. godine.

Porodica Jovana Dučića

1874. godina

DUBROVACKI REQUIEM

DUBROVAČKI REQUIEM

Taj dan tako tužno zvonila su zvona,
Bolnu neku pesmu iz metalnog grla.
Nasred katedrale ležala je ona,
Kao Iluzija koja je umrla.

SLUŠANjE

SLUŠANjE
Iz Dubrovnika

Kada padne veče povrh vode plave,
I zasvetle Mlečni Puti iz daleka,
Tada kao ptica iz svog gnezda meka,
Sve od mahovine i od morske trave,

LETO

Iz dubrovačke Župe

Okićenu lozom i cvećem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.
Na pučini magla providna i laka,
U vrućome žitu prepelica peva.