Burad na antičkom sarkofagu

U leto 1934. godine Jovan Dučić je iz Rima poslao pismo Ministarstvu prosvete, Umetničkom odeljenju, u kojem, između ostalog, stoji:
 „Uputio sam odavde iz Rima 15 sanduka u težini 5.000 kilograma, u kojima se nalaze knjige, mramorni i železni predmeti, za javnu zbirku u tom gradu. Molim Ministarstvo prosvete da mi izdejstvuje oslobađanje carine...”

Trebinje: Fontana u parku, legat Jovana Dučića

U drugom testamentu, pisanom početkom marta 1935. godine, uz sve ostalo, Dučić kaže „da ceo svoj imetak zaveštava rodnom gradu: knjige, slike, lične predmete”. Iste godine, u Trebinje je stigla nova pošiljka u kojoj su bili: mermerni kipovi, tri kamene česme i dve spomen-ploče.

Odlomci iz eseja o Jovanu Dučiću iz knjige eseja "Sudbina i ljudi", 1968; Milan Kašanin

   Odrastao blizu Jadranskog mora i formiran u orbitu mediteranske kulture, Jovan Dučić je veći Latin od ijednog srpskoga pesnika. U njegovom mišljenju, u njegovom govoru i pisanju nema ničeg od Srednje Evrope, iz koje su izišli naši romantičari, niti ičega od Rusije, u koju su gledali naši realisti krajem prošlog veka. Bliži Rimu no Vizantu, Francuzima no Rusima, paganstvu no hrišćanstvu, Jovan Dučić je izrazito mediteranski čovek latinske kulture. 

Kao da nije pravoslavljanin, tajno se zanosio veličinom istorije katoličkog sveta. Ne samo da su svetitelji koje on pominje u svojim putopisima svi odreda katolički, nego i sve što zna o hrišćanskoj veri on zna od Latina. 

On se ne unosi u pravoslavlje, koje ne poznaje, i nema nikakve radoznalosti za vizantijsku kulturu, — on ne zna ni za njene arhitekte i slikare, ni za njene pesnike i besednike. Godinama je živeo u Atini, a čini se da nije pošao do Soluna, ili, ako je i bio u njemu, da se nije zadivio njegovoj istoriji, ni' njegovim bazilikama i mozaicima u njima.