Odlomci iz eseja o Jovanu Dučiću iz knjige eseja "Sudbina i ljudi", 1968; Milan Kašanin

   Odrastao blizu Jadranskog mora i formiran u orbitu mediteranske kulture, Jovan Dučić je veći Latin od ijednog srpskoga pesnika. U njegovom mišljenju, u njegovom govoru i pisanju nema ničeg od Srednje Evrope, iz koje su izišli naši romantičari, niti ičega od Rusije, u koju su gledali naši realisti krajem prošlog veka. Bliži Rimu no Vizantu, Francuzima no Rusima, paganstvu no hrišćanstvu, Jovan Dučić je izrazito mediteranski čovek latinske kulture. 

Kao da nije pravoslavljanin, tajno se zanosio veličinom istorije katoličkog sveta. Ne samo da su svetitelji koje on pominje u svojim putopisima svi odreda katolički, nego i sve što zna o hrišćanskoj veri on zna od Latina. 

On se ne unosi u pravoslavlje, koje ne poznaje, i nema nikakve radoznalosti za vizantijsku kulturu, — on ne zna ni za njene arhitekte i slikare, ni za njene pesnike i besednike. Godinama je živeo u Atini, a čini se da nije pošao do Soluna, ili, ako je i bio u njemu, da se nije zadivio njegovoj istoriji, ni' njegovim bazilikama i mozaicima u njima.

Jovan Dučić poslanik u "večitom gradu". Duče, ja sam Dučić.

AVE SERBIA

Tvoje sunce nose sad na zastavama,

Ti živiš u besnom ponosu sinova;

Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,

I zore da zrače na putima snova.

Još si uz nas, sveta majko, koju muče:

Sve su tvoje munje u mačeva sevu,

Sve u našoj krvi tvoje reke huče,

Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.

Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,

Udarac tvog srca u svemiru. Večna,

Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,

Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.

Mlekom svoje dojke nas si otrovala,

U bolu i slavi da budemo prvi;

Jer su dva blizanca što si na svet dala -

Mučenik i heroj, kap suze i krvi.

Ti si znak u nebu i svetlost u noći,

Kolevko i grobe, u kolevki sunca;

Ti si gorki zavet stradanja i moći,

Jedini put koji vodi do vrhunca.

Mi smo tvoje trube pobede i vali

Tvog ognjenog mora i sunčanih reka;

Mi smo, dobra majko, oni što su dali

Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

Jovan Dučić za svojim radnim stolom veleposlanstva u Rimu

Autor teksta:  Duško Lopandić

Prvi put, službovao je u Večitom gradu još u vreme Balkanskih ratova. Kada čovek ima dvadeset godina u Rimu, napisao je jednom, on sanja o rimskim lepoticama, u tridesetim misli na nekadašnje heroje i legije, u četrdesetim razmišlja o latinskim mudracima i besednicima, a sa pedeset misao ga nosi ka davnim hrišćanskim mučenicima i svecima. 

Legat Jovana Dučića u Trebinju [3] radio emisija

Legat Jovana Dučića u Narodnoj biblioteci Trebinje. 
O Legatu govori Ljiljana Ninković, bibliotekar Narodne biblioteke. Voditelj emisije Tanja Tomić, Korona radio. Video priredio Srđan Čabrilo, Narodna biblioteka Trebinje.

Jovan Dučić: Eseji, Gradovi i himere, Jutra sa Leutara - online knjiga

Jovan Dučić: Eseji, Gradovi i himere, Jutra sa Leutara from Shejla

AKORDI

АКОРДИ

Cлушам у мирној љубичастој ноћи
Где шуште звезде; и мени се чини
Да често чујем у немој самоћи
Певање сфера на топлој ведрини.

И чујем тихо у осами тако
Вечити шумор из земље и свода;
И слушам дуго, немо и полако,
Те речи лишћа и тај говор вода.

PADANjE LIŠĆA

ПАДАЊЕ ЛИШЋА

Kорачаше нема, хладна, поред мене,
Без сребрне сузе у мутноме оку;
Крај нас беху мртве руже и врбене,
Падало је вече на воду широку

Старе једне реке. Њен је корак био
Кô корак самоће, нечујан и сетан.
Бесмо тако тужни; нас тишташе тихо
Исти јад без суза и бол истоветан.