Jovan Dučić — Imaćemo Karađorđev spomenik na Kalemegdanu

SPOMENIK ĐORĐU NA KALEMEGDANU

"Nekada je na Kalemegdanu, na mestu gde se danas nalazi Spomenik zahvalnosti Francuskoj, bio smešten spomenik Karađorđu. 
Ovaj spomenik, delo Paška Vučetića, otkriven je na tom mestu 1913. ali je odatle nestao već posle tri godine. Spomenik je srušen tokom austrijske okupacije 1916. godine, pod izgovorom da je bio oštećen i u toku borbi"... 
B. Cvejić

"Godine 1912. daroviti Srbin iz Dalmacije, skulptor i slikar Paskoje (Paško) Vučetić (1871—1925) završio je spomenik Voždu Karađorđu, okruženog saborcima i guslarom... četiri godine posle osvojene prve nagrade na konkursu za spomenik. Postavljen je na Kalemegdanu avgusta 1913. godine, a otkrio ga je Kralj Petar Oslobodilac, Karađorđev unuk".

                                                   MODELI ZA SPOMENIK KARAĐORĐU

Ko hoće da jednim pogledom vidi celu karijeru srpske skulpture, tri ili četiri generacije naših predstavnika plastične lepote, to može da učini na ovoj maloj izložbi koja je inače najveća utakmica koja je do sad postojala među našim umetnicima. Nekoliko minijatura u vosku i gipsu trebalo je da obeleži ovom prilikom stepen inspiracije naših vajara, da pokaže surevnjivosti raznih škola i ukrasa, različne pesničke uzbudljivosti, različne manifestacije osećaja za domovinu i, najzad, različne talente. To je utakmica na celoj liniji. To je retka izložba građanskih poema i rapsodija u mramoru.

Ali se, na veliku žalost, ta utakmica pokazala neinteresantna već na prvi pogled, i ta parba raznih škola i inspiracija ne zadržava ni srce ni pamet. Veliki junak iz epopeje oslobođenja, junak iz galerije Plutarhove, nije našao ni jednu ruku koja bi predala mramoru izraz blagodarnosti generacije koja mu hoće na jednom od najuglednijih mesta u prestonici da podigne svoj spomenik.

Ova je izložba samo jedno razočarenje više; ona je pokazala do koje se mere jedna stvar u nas ne može da pokrene napred, i kako se nešto ne ume. Našim skulptorima nije dostajalo ni talenta ni kulture, a ovog poslednjeg naročito, da osete delo velikog narodnog vožda, i da znaju šta je to jedna narodna epopeja i kako treba da se prenese u mramor blagodarnost srpskog naroda onome koji je prvi pošao da digne jednu zemlju iz praha i blata, i povede narod da stvori, kao Bog, svoj svet iz ničeg.

 Sporedna je stvar što je odbor za spomenik stavljao izvesne, možda i odveć kasarnske propise umetnicima. Vajari kad konkurišu, trebali su to činiti s punom ozbiljnošću i da dadnu svoje velike inspiracije u malom. Pesnik se može biti podjednako u veliku sonetu kao i u eposu.

Nedostajala je jedna duboka zajednica između onoga koji peva i onog koga opeva. Onaj vajar koji hoće da radi Šekspira mora da je najpre do tančina osetio visinu pesničkog dela ovog velikog pisca, i da je za trenutak, unutrašnjom iluminacijom, bio prišao njemu i uzleteo do njega. Ko hoće da radi Spinozu treba da bude do dna duše nesrećnik, jeretik i panteist.

 Ko hoće da vaja Volterovu masku, treba da bude cinik i da nosi u srcu onaj krvav epigram na svakog i na sve, mržnju koja je urodila kod velikog pisca ljubavlju i saučešćem. Onaj koji je slikao Sikstinsku kapelu verovao je duboko i skrušeno, i nikada jedan ateista ne bi naslikao nebo Rafaelovo ni hermafrodit dao Ticianove i Rubensove žene.

Ta protivurečnost osećaja i dela postoji u našoj umetnosti u velikoj deklamaciji koja je iz naših pesnika prešla u našu skulpturu i slikarstvo. Zato je Đura Jakšić onako zgrčen i sav uhvaćen na Kalemegdanu; zato naš lepi Vojislav ima u granju tog istog šetališta onaku pompeznost kakvog žandarmerijskog komandanta. Vajari nisu bili duhovno srodstvo pesnicima. Tako Milutinović igra Hamleta, i tako bi kakav Bogić igrao kakvog pariskog salonskog dendia.

Naši vajari nisu razumeli dovoljno delo kojem treba da dadnu svoju mramornu reč. Velikog vožda nema nigde. Na jednom postolju vidim Karađorđa kako je svatovski zagrlio barjaktara, slika koja nema ničeg impozantnog ni rečitog; na drugom spomeniku vidite bistu voždovu i pred njom neku ogromnu uznemirenu kokoš koja treba da bude orao i da predstavlja ideju koja bi se mogla zasebno odštampati i prodavati posetiocima Kalemegdana.

 Na trećem spomeniku se vidi jedan ubica s nožem u ruci i jednim nagrđenim lešom pod nogama — vampirski san iz najružnije kišne decembarske noći, posle kojeg se skače u buncanju. Četvrti je spomenik rđavo nadgrobno slovo. Na postamentu stoji vožd i čuvaju ga dva zadremala vojnika sa rđavih reprezentacija Hristovog groba i rimskih vojnika. Sve odista gore od goreg. Jedan niz deklamacija bez svake pesničke ideje, i jedna gluma iz rđavih putujućih pozorišnih društava.

Ima jedan jedini model za spomenik koji se odvaja časno. Kažu za njega da ga je radio slikar Vučetić što nije utvrđeno, i što je ovde sporedna stvar: ovde gde su i najbolja imena dala najgore stvari. Ovaj jedini projekt pokazuje inteligentno razumljeno šta je to narodna epopeja i kakvo je mesto u njoj junaku kome se podiže spomenik u prestonici koju je on na maču zadobio.

Ovde mislim na spomenik koji predstavlja povorku koja se penje prema Karađorđu i koju prati guslar i na kojoj ima ne manje nego sedam figura, sve lepša od lepše, i misaonija od misaonije. Niko ne bi lepše predstavio ono izvijanje iz tame naroda koji je tako prekriven stradanjima i kome su se, kao što peva Višnjić, pokazivali toliki znaci po nebu da se digne, "al se Srbi dići ne smedoše". Ta je povorka i strašna i veličanstvena, bez mrve poziranja koja je opšta crta ove rđave izložbe.

Ova je minijatura suptilna pesma puna osećaja i toplote tako neposredne, da bi ovakim spomenikom Kalemegdan dobio bezmerno mnogo, i njime se popravilo toliko zlo koje su našoj prestonici učinili nekoliko kalemegdanskih spomenika kojima nema para na zemlji.
Ako ovaj model može njegov vajar da izradi u velikom i ako je suma tolika da može da se plati novcem koji je za to skupljen, onda ovaj spomenik treba da odnese časnu pobedu. Ja držim da bi čak trebalo (kad se spomenik već diže na Kalemegdanu) da se skupi novca i među građanstvom beogradskim pre nego što se zbog jednog isključivog obzira usvoji rđav model za drugi spomenik. U takom slučaju ostao bi nam jedino onaj u gipsu što predstavlja vožda na steni i stereotipnog vojnika koji piše bajonetom slova blagodarnosti.

Rđavo je učinjeno što nije pripušteno u konkursu da i Hrvati učestvuju. Zašto govorimo u politici o jugoslovenskoj ideji, i zašto smo je najzad usvojili i kao centralnu ideju našeg života, kada ovde pravimo ovaku isključivost. Jesmo li mi i Hrvati jedan narod ili nismo?
Ako jesmo, zašto im se ne da da konkurišu i onde gde ima da pokažu svoju nesumnjivu lokalnu superiornost jednog istog plemena, i da odnesu i jednu materijalnu pobedu.
Zar ne bi bilo i politično da smo to učinili; da smo dali da se i Hrvat inspiriše epopejom Srbije kao što bi se inspirisao Hercegovac ili Dalmatinac ili Vojvođanin?
Kakva je tu razlika moguća da se postavlja kada treba uneti jedan deo naše opšte duše u mramor za spomenik jednog narodnog oslobodioca.
Ova je isključivost ružan znak separatizma i lokalnih i ličnih obzira, i ja moram da ovo duboko zažalim i zamerim odboru za konkurs, koji je toliko isto patriotski i politički razuman koliko i svi mi, ali koji je učinio veliku omašku. Nije rđavo za nas što je Mažuranić napisao najbolji umetnički epos srpskog plemena, i to neće biti bez posledica.

Na ponovnom konkursu, koji je neophodan, treba ovo ispraviti. Našoj je prestonici do ugleda koji ne sme biti narušavan nikakvom novom nakazom Kalemegdana koji pripada svima nama građanima, i to nema niko prava ni da učini. Pokazalo se da vajari iz Srbije nisu kadri jedan posao da svrše i da su nam, sem jednog, izneli na konkursu samo igračke za odraslu decu. Sad je red na velike naše umetnike Meštrovića i Frangeša.

Jovan Dučić 
Dnevni list, Beograd, 6. maj 1909.

Photo credit: beogradska.blog.rs

IMAĆEMO KARAĐORĐEV SPOMENIK

Pitanje o podizanju spomenika Karađorđu u kalemegdanskom parku, izgleda da je najzad okončano, i to ne može biti interesantnije: pre nego što se napravio monument, učinjena je jedna monumentalnost. Zato će među onim neverovatnim glavama na Kalemegdanu novi spomenik biti ne samo novo umetničko delo, nego jedna nova povest o tome sa kakvom se grubošću i neopreznošću pristupa u nas rešavanju pitanja koji zasecaju dublje u kulturni život i ugled srpske civilizacije.

Kada je Ministarstvo Vojno raspisalo u ime vojske konkurs za projekte, ono je ograničilo krug utakmičara na same srpske umetnike i to, čini mi se, na same umetnike iz Srbije.

Ali pošto u Srbiji ima jedan umetnik velikog talenta, Jovan Konjarek, koji je bez slave i sreće do juče čamio u Čačku kao profesor krasnopisa (iako je bio asistent u Akademiji Umetnosti u Minhenu, i već dao nekoliko odličnih radova), konkurs je predvideo da ga isključi od utakmice naročitim odredbama o podanstvu nacionalnosti i pokrajinskom imenu. Osim toga, u konkursu su odredili umetnicima i granice inspiracije i način na koji treba da izraze u spomeniku blagodarnost za osnivanje stalnog srpskog vojničkog kadra.

Posle toga smo doživeli jedan redak dan: naši skulptori su izložili svoje minijature projekta za spomenik. Ja sam o njima rekao svoje čuđenje na drugom mestu, i, pravo reći, morao bih da propatim još nekoliko nemilih trenutaka kad bih prešao u uspomeni kakve sam sve ružne stvari video taj dan na toj srpskoj izložbi.

Svi oni koji su i pre i posle mene pisali o ovoj stvari, imali su u duši, kao i ja, nečeg jezivog i bolnog kada su morali da kažu šta je srpska skulptura dala Voždu za ono veliko delo koje je on dao našoj otadžbini. I nekoliko meseci posle toga, izgledalo je da su one minijature ostale samo u zloj uspomeni, i da se neće ni jedna više pominjati osim kad bude reč o tome kako u nas stvari rđavo idu, i kako imaju još dve stvari koje nas mogu još predstaviti kao varvare: beogradska kaldrma i kalemegdanska skulptura.

Istina, jedan jedini projekat za spomenik mogao je gledaocu da zadrži ozbiljnu pažnju. To je lepa grupa Paška Vučetića, slikara.
I ako je ta grupa više slikarstvo nego skulptura, i mada je više scenična nego monumentalna, ipak je u njoj bilo više razumevanja nego i u jednoj drugoj, koje su bile banalne po zamisli i duboko vulgarne po izradi, i savršeno neinteligentne s pogledom na ono čemu su trebale da odgovore. Vučetić je imao više poetske fantazije nego njegovi drugovi; on je razumeo da jedna narodna epopeja, kao što je naš ustanak, ne može da se dadne u jednoj figuri patetičnoj i teatralnoj, i da to naročito ne može umetnik srednjih sposobnosti. On je zato načičkao više figura, i učinio je to odista veoma lepo i sa dosta poezije.

Ja spomenik Voždu nisam doduše razumevao kao slikar Vučetić. Za mene je Vožd pre svega veliki buntovnik i oslobodilac svesti u jednom narodu, i taj buntovni i oslobodilački stav nije izražen na ovom spomeniku. Vožd je tu u pozi kakvog rimskog imperatora iz mirnog filosofskog roda Marka Avrelija, sav toržestven i prerušen u šumadijsku dolamu i sa dve hajdučke srpske kubure mesto zlatnog rimljanskog oklopa ili toge ovoga stoičkog cara i mudraca. Ja zamišljam Vožda u velikom koraku na postolju sa rukom koja je pružena nad gomilama i otvorenom šakom koja valja da izrazi gest što diže one koji leže, dremljive i polumrtve.
Zatim, za Voždom u istom poletu vidi se jedan trubač koji, oružan, sa najvećim naponom žuri trubeći okrenut u stranu.

Ovako ovlaš nađena sličica nagovestila bi gledaocu da je to spomenik velikom ustašu, čiji tužni život i tragična smrt ne nalazi izraza u cezarskom stavu kakav je na tom spomeniku, iako znam da je umetnik hteo da izrazi trijumf seni velikog Vožda koji je stvorio današnju srpsku vojsku.

Ali pored svega ovoga kako mi u publici predstavljamo sebi Karađorđa, ipak onakav spomenik mogao bi biti potpuno dobar za rđavo društvo onih kalemegdanskih čudovišta. Šta više, pored dobre Roksandićeve "Borbe", ovaj bi spomenik u ovo neplodno doba zadovoljio i mirne šetače po tom parku i ljude od umetnosti koji bi bolje zagledali u oči onoj strašnoj galeriji.

Tako je projekat Vučetića, slikara, pobedio projekte svih vajara od zanata. Drugu nagradu je dobio Roksandić, a treću je dobio — Pešić, vajar koji je svoj lepi zanat izučio sam u svojoj sobi negde možda na Dorćolu ili Paliluli, kao što bi čovek naučio da plete čarape ili da leže kokoške. Pobeda jednog slikara i jednog samouka morala se duboko kosnuti ostalih vajara, i to s pravom i bolom. Ali nisu taj bol osetili samo oni: osetili su ga i svi prijatelji srpske umetnosti. Jer to je bilo odista žalostan znak i tužan dokaz naše nemoći.

Ali se nije svršilo sve ni na izložbi ni na dobijanju nagrada. Odbor je rešio juče čak da dade slikaru Vučetiću spomenik na izradu, a ovo je stvar koja je bila treće dirljivo iznenađenje. Spomenik će koštati 40.000 dinara (a prava se suma nikad ne da predvideti) i umetnik će ga raditi u Rimu. Slikar g. Vučetić se primio posla uveren duboko da kad je imao srećnu ideju za spomenik i kad je izradio lepu minijaturu, da je već tim pokazao da će izraditi pravilno i celu veliku fupu za spomenik od najvećeg značenja i za najlepše mesto u srpskoj prestonici.

I mada sam bio možda prvi koji je pohvalio ideju Vučetićevog spomenika izraženu u minijaturi, i mada sam našao da je minijatura lepo postavljena, ipak nikad nisam mislio da će jedan umetnik koji nikad nije izradio ni jedan skulptorski posao, niti dobio za taj posao ma kakvo važno stručno priznanje, moći dati Odboru garantije da će posao izvršiti tako, da će moći da ga prestonici dadne na uživanje i čast.

Jedna je stvar imati jednu pesničku ideju, druga izraditi u minijaturi a treća, četvrta i hiljadita stvar izraditi to u velikom sa svim onim što treba da izrazi odlična anatomija i odlična draperija. Zna li to ovaj Odbor čija se ljubaznost mora inače mnogo pohvaliti? Veruje li u ovo i umetnik?

Za g. Vučetića koji je izradio lepu minijaturu uveren sam da on veruje. Ali da Odbor mora biti uveren da nije pravio ove razlike, niti se dobro raspitao pre nego što je stavio na kocku ne tu veliku sumu nego jedan veliki prostor na Kalemegdanu i bez toga toliko profanisanog i unakaženog, na kome je opština podigla i neke romantične ruševine (u kojima stanuje prodavač iz kioska sa velike aleje), iako je bilo najbezumnije dizati veštačke ruševine na pet koračaji od starih prirodnih ruševina koje spadaju među najlepše i najromantičnije koje ima Evropa.

Ako se g. Vučetić obvezao da bude samo organizator posla za ovaj spomenik, a ne da ga sam preduzima bez svake garantije — onda je to ideja za pohvalu jer g. Vučetić ima ukusa. Ali ako će g. Vučetić, ne dajući nikakvih ozbiljnih garantija, uzeti da sam izradi celu ovu ogromnu grupu i reši sva pitanja anatomije i svu umetnost draperije, onda je ovo jedna šaljiva stvar o kojoj se ne da ozbiljno razgovarati. Ja žalim što je tako, i što Odbor nije učinio svu opreznost pre nego što se odluči.

Ima više od deset godina da je grad Minhen raspisao konkurs za jedan bunar pred akademijom. Nizale su se izložbe projekata jedna za drugom, i još pitanje nije rešeno — i to u zemlji koja je jedna od najbogatijih umetničkih zemalja koje su ikada postojale. Naš Odbor je to prelomio preko kolena, sasvim vojnički. Tim gore po sve nas.

Jovan Dučić 
Novo Vreme, 26. novembra 1909.

Video zapis otkrivanja spomenika

Izvor: Riznica Srpska 

RTS: subota, 25. maj 2013,

Crni Đorđe se vraća na tvrđavu

Na Kalemegdanu, gde se sada nalazi Spomenik zahvalnosti Francuskoj, postojao je spomenik Karađorđu, rad vajara Paška Vučetića. On je srušen za vreme austrograske okupacije 1916. godine. Od skora postoji ideja da se na Kalemgdanu postavi bista i da se sa onim što je ostalo od nekadašnjeg spomenika napravi jedan nov figuralni ansambl na Beogradskoj tvrđavi.

Neke lekcije iz prošlosti ponovo učimo. Malo je, na primer, onih koji znaju da je na Kalemegdanu, na mestu gde je danas Spomenik zahvalnosti Francuskoj, nekada bio spomenik ocu Srbije - Karađorđu. Podignut je pre sto godina, srušili su ga Austrougari, a mi ni do danas nismo obeležili mesto gde se nalazio.

Otkrivanje spomenika

U avgustu 1913. godine na Kalemegdanu se okupio ceo Beograd, kralj Petar Prvi otkrio je spomenik Karađorđu, delo Paška Vučetića.

"Pored Karađorđa koji se nalazio na jednom veštačkom brežuljku, tu se nalazila i skulptura guslara, jednog vojnika iz vremena ustanka, žene koja mu je pružala dete i boginje Nike, koja je držala lovorov venac i srpsku zastavu", kaže Milan Tlačinac, direktor Beogradske tvrđave.

Spomenik su srušili Austrougari 1916 godine.

Jedino je ostala figura guslara sa spomenika Karađorđu. Guslar je pronađen u depou muzeja. Stručnjaci tvrde da je u odličnom stanju. Simbolika je jaka jer je spomenik bio i svedok velikog stradanja. U vreme njegovog rušenja Srbija je izgubila 60 odsto muškog stanovništva.

Savetnik predsednika Republike, profesor Oliver Antić predlaže da se na Kalemegdanu postavi bista Karađorđa, rad akademika Sretena Stojanovića.

"Da se taj lik uzme, da se izlije u bronzi i da se postavi na mesto na kojem je nekad i bio, a da se doda i ukomponuje i ono što je ostalo od starog spomenika, jer čuvanje tradicije je zadatak svake države", kaže Oliver Antić, savetnik predsednika Republike.

Da li će Karađorđe dobiti još jedan spomenik ili obeležje na mestu nekadašnjeg, odlučiće stručna javnost, ali jedno je sigurno biće to ispravljanje istorijske nepravde.

2005. Trece oko

Franjo i danas „zvoni“ nad Beogradom!

Аutor:  Zoran Nikolić

Ispred Beogradske tvrđave na Kalemegdanu, na najprometnijem i najlepštem šetalištu srpskog prestonog grada, postojao je jedan spomenik koji je imao zlehudu sudbinu, baš kao i narodni vođa kojem je monument bio posvećen. To je bila velika skulptura voždu Prvog srpskog ustanka Karađorđu, čije svečano otkrivanje je bilo davne 1913. godine, dakle pre gotovo jednog veka. Danas na njenom mestu stoji velika Meštrovićeva „oda prijateljstvu“ sa Francuskom posvećena sazvezništvu iz Prvog svetskog rata.

Kao i mnoge druge stvari u ovoj zemlji, večito pritisnutoj ratovima i prevratima, i ovaj spomenik je imao neverovatnu sudbinu, baš kao i još jedan, planiran da bude na njegovom mestu, da bi tek na kraju ove nesvakidašnje „borbe“ pobedila Meštovićeva ideja. Da bi smo shvatili koliko je ovo istorijsko zamešateljstvo komplikovano, krenućemo prvo od vožda Karađorđa... Zaključke izvedite sami.

„ROĐENJE“ 1913. GODINE

Ideja da rodonačelnih dinastije Karađorđević i vođa Prvog srpskog ustanka dobije spomenik na jednom od najvažnijih mesta u Beogradu rođena je još sredinom 19. veka. Pa ipak, nemaština, teška vremena ispresecana ratovima i koješta drugo osujetili su izradu spomenika, sve do okončanja prve decenije 20. veka. Tada su, pod patronatom Ministarstva vojnog, vlasti odlučile da se oduže Crnom Đorđu, a grad i Srbiju ukrase onako kako joj dolikuje. I zaista, 1908. godine raspisan je konkurs na kojem je pobedio Paško Vučetić, autor potonje skulpture. 

Ne lezi vraže, sve je bilo baš kao što malopre pomenusmo... Usled Balkanskih ratova, pogibelji i nevolja koje su sobom doneli, postavljanje spomenika odloženo je sve do 1913. godine i trinaestog dana vrelog avgusta meseca, kada je unuk Karađorđev, kralj Petar Prvi Karađorđević najzad svečano otvorio blistav rad Vučetićev.

Celokupna ondašnja elita Beograda i Srbije okupila se tom svečanom prilikom, održana su prigodna „slova“, odnosno govori i grad je bio ukrašen još jednim dostojanstvenim monumentom, posevećenom čoveku koji nas je umnogome spasao od turske vlasti.

Zla sudbina ipak nije dozvolila da se Beograd dugo ponosi spomenikom, već je samo jednu godinu kasnije počela nova kanonada i mučko bombardovanje grada najavljujući početak Prvog svetskog rata. Austrougari, silno narogušeni i uljuljkani u svoju nadmoćnost, krenuli su da unište Srbiju, ostvarujući stare namere takozvanog - prodora na Istok. 

Da se ne bismo ponavljali i pisali o onome što je bezbroj puta rečeno, ipak podsećamo da je to bio jedan od najgorih pogroma našeg naroda početkom prošlog veka. Baš kao i njegov narod, stradao je spomenik Karađorđu, na vrlo neobičan način. 

Nisu ga porušile „debele berte“ ni topovi sa austrougarskih monitora koji su gađali grad, ali nedugo posle okupacije – jesu novi vlastodršci. 

Okupacione vojne vlasti, nedugo posle dobijene bitke za Beograd rešavaju da „ukrase“ grad svojim znamenjima i to velikim spomenikom posvećenim Franji Josifu. Kako je Karađorđe, dabome, smetao u toj nameri, oni odluče da sruše srpski monument, kako bi ispred zidina starog grada postavili novi, namenjen glorifikaciji njihovog vođe.

Za taj nečastan posao angažovali su zarobljenike iz Rusije, koji su pali u zatočeništvo tokom vojih operacija početkom ruskog angažovanja u „Velikom ratu“ (kako su svi tada zvali Prvi svetski rat, zgroženi tako gigantskim sukobom velikih sila). 

Tako je sudbina htela da su Rusi morali da sruše spomenik srpskom voždu. Moguće je da je Austrougarska i u ovom nemilosrdnom činu videla ogromnu simboliku, što je i izvesno, jer je tada počeo još jedan njihov neobičan plan. Naime, oni su rešili da na mesto Vožda postave „njihovog“ Franju. I zaista, već tokom ratnih operacija u Beču je počela izrada velike skulpture posvećena poslednjem vladaru ove velike višenacionalne države. Do kraja 1918. godine spomenik je trebalo da bude postavljen u parku ispred Beogradske tvrđave...

ZVONIK NA RUŽICI

Posle užasne pogibelji srpskih vojnika i povlačenja preko Albanije, a zatim i njihovog „ustajanja iz mrtvih“ i pobedonosnog pohoda ka domovini, postalo je izvesno da se Prvi svetski rat okončava i da se bliži austrougarski poraz. Kao i svaka država u rasulu, koja sluti sopstveni kraj i Austrougraska je umela da donese pogrešne ili makar nelogične odluke. 

Jedna, potpuno nevažna u odnosu na gomilu problema koji su je zadesili, bila je i tvrdoglava namera da postave „svog“ Franju na vrh Beogradskog grebena, ma koliko da je to mnogima delovalo besmisleno i nevažno.

Tako je, poslednje godine Prvog svetskog rata u Beograd Dunavom na lađi dopremljena velika skulptura poslednjeg austrougarskog monarha. Namenjena da dominira gradom umesto Karađorđa, ipak je imala sudbinu sličnu mnogim vladarima koji su poverovali da su veći od istorije i mesta u koje će ih ona, kasnije svrstati. 

Krvavi i nezapamćen rat polako je ugasnuo satirući bezbrojne ljudske žrtve, a njegov kraj nisu dočekali mnogi, uključujući i „nesrećnu“ statuu posvećenu Franji Josifu.

Šta sa Franjom, pitali su se mnogi, koji su imali pred sobom ogroman posao raščišćavanje zemlje od strašnog vojevanja i podizanja doslovce iz pepela? Predanje kaže da se tada rodila neobična ideja, koja i danas ima svoj čudnovat „odjek“ u Beogradu.

Pošto im nikako i ničemu nije služila ova skulputra, naši preci su rešili da je pretope i od nje izliju zvona za Crkvu Ružicu, koja vekovima stoji na Kalemegdanu. 

I tako je jedna velika sujeta posrnule carevine izgubila svoju simboliku, dobijajući sasvim novu. A „zlosrećni“ Franjo Josif i danas „zvoni“ nad Beogradom.

MEŠTROVIĆ

Danas na ovom mestu stoji Spomenik zahvalnosti Francuskoj na kojem krupnim slovima piše da „volimo Francusku kao što je ona volela nas 1914 – 1918. godine“. Šta o tome misle današnji naslednici solunskih boraca i iz Srbije i iz Francuske, ostaje drugo pitanje na koje odgovaraju savremeni globalistički političari, ali to ostavljamo sudu istorije, baš kao što je i istorija sama „ostavila“ spomenik Franji Josifu.

Pa ipak, vredno je pomenuti da je Francuska imala ogroman i pretežan uticaj na nastanak, prvo Kraljevine SHS, potonje Jugoslavije, kao i na kralja Aleksandra Karađorđevića. 

U celoj toj priči Ivan Meštrović je bio veoma značajan umetnik, čiju veštinu malo ko osporava, ali biografija mu „vrca“ od neobičnih momenata. Tako je, kao poznati mason (uostalom, to su uglavnom bili svi tvorci ondašnje Kraljevine SHS, od samog „Kralja Ujedinitelja“ do njegovih francuskih prijatelja), i Ivan Meštrović bio omiljeni dvorski skulptor. 

Njegova dela i danas predstavljaju „temene tačke Beograda“, od Spomenika Neznanom junaku, preko „Pobednika“ (odnosno „Vesnika pobede“, kako se prvobitno zvao), do pomenutog monumenta zahvalnosti Francuskoj. Pod ogromnim političkim talasima i previranjima Meštrović je tokom Drugog svetskog rata otvoreno koketirao sa Nezavisnom državom Hrvatskom i Vatikanom, da bi posle komunističke revolucije ponovo bio „dvorski vajar“.
***
I ponovo MEŠTROVIĆ ?
Planina Avala : srednjovekovni utvrđeni grad Žrnov, zvan i Žrnovan, branik Beograda
Zašto je kralj Aleksandar I Karađorđević tako lako žrtvovao Žrnov ?

Ostaci utvrđenja su srušeni dinamitom 1934. godine da bi se na tom mjestu sagradio mauzolej Spomenik Neznanom junaku, čiji je autor bio vajar Ivan Meštrović.
" Pitanje zašto na tom terenu prepunom brda, Meštrovićev pseudoegipatski pseudohram nije podignut na nekom od “praznih” planinskih vrhova niko nije ni postavio, kamoli na njega odgovorio.

Izgleda, da Avala, čiji su svi slojevi sećanja osim meštrovićevskog i aleksandrovskog morali biti srubljeni, te iskonski Kalemegdan – srce grada verovatno starijeg i od Jerihona (posle podizanja Meštrovićevog spomenika “Pobedniku” Srbi više nikad nisu pobedili) – i Lovćen, u kome su Srbi sa katuna Crne Gore videli svetu planinu – tri akupunkturne tačke srpskih zemalja – jednostavno nisu smele ostati nepokrivene.

http://serbiasos.blogspot.gr/2012/10/planina-avala-srednjovekovni-utvreni.html