JEDNE VEČERI U SUTON

ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ У СУТОН 

Hебеса беху мутна и раздрта,
Студен у немој собној полутами;
И допираше из самотног врта
Музика кише. Ми смо били сами.

Хујаше негде ветар око виле
Песму о тузи. И ја гледах тако
На њеном челу и лицу од свиле,
Где мутно вече умире, полако.

Ми бесмо неми; али ми се чини
То вече да смо у ћутању дугом,
Сами и тужни у хладној тишини,
Сву повест срца рекли једно другом.

И тајне мисли болне и злослутне,
И страх од патња којих нема више...
Слушајућ тако те вечери мутне
Ветрова песму и музику кише.

Јован Дучић ПЕСМЕ
КЊИГА ПРВА: ПЕСМЕ СУНЦА
Пријатељима
Алекси Шантићу и Атанасији Шоли
СЕНКЕ ПО ВОДИ

Breza. Photo credit: Slavica Cosic 

Jovan Dučić PESME
KNjIGA PRVA: PESME SUNCA
Prijateljima
Aleksi Šantiću i Atanasiji Šoli
SENKE PO VODI

JEDNE VEČERI U SUTON 

Hebesa behu mutna i razdrta,
Studen u nemoj sobnoj polutami;
I dopiraše iz samotnog vrta
Muzika kiše. Mi smo bili sami.

Hujaše negde vetar oko vile
Pesmu o tuzi. I ja gledah tako
Na njenom čelu i licu od svile,
Gde mutno veče umire, polako.

Mi besmo nemi; ali mi se čini
To veče da smo u ćutanju dugom,
Sami i tužni u hladnoj tišini,
Svu povest srca rekli jedno drugom.

I tajne misli bolne i zloslutne,
I strah od patnja kojih nema više...
Slušajuć tako te večeri mutne

Vetrova pesmu i muziku kiše.