SETA

SETA

I davno trag ljudi kud nesta,
Još širom po poljima plinu —
Sav gorki mir pesme što presta,
I miris žetve što minu.

I davno mrak padne već vani,
I zadnji lik stvari se zatre —
A cvrčci od sunca pijani
Još kliču za podne od vatre.

Sve traje na velikoj njivi,
Sve jednom što suza nam zali;
Jer stokratni život proživi
Sve ono za čime se žali.

I srca mru, trošna međ svima,
I tašta i protivurečna —
No ono što na dnu njih ima,
Sve samo su delovi večna.

I traje sve, kao iz kletve,
Kroz prazna i pečalna mesta —
Sav miris daleke žetve,
I gorki mir svega što nesta.

SUNCOKRETI

U tužnom oku suncokreta,

Što nemo prati neba bludnje,

Tu su sve žeđi ovog sveta,

Sva nespokojstva i sve žudnje.

Šýme u strahu svom od mraka:

„Bog je pomalo sve što zâri;

I svetlosti je jedna zraka

Mera i cena sviju stvari!...

Sve je što živi na dnu tmine

S prokletstvom nemim na svet palo —

Sve što ne gleda u visine,

I nije jednom zasijalo!...“

S istoka kralji, obučeni

U teško zlato, stoje plačni;

I žreci sunca, naspram seni

Prosjački vape u čas mračni.

Te tužne oči suncokreta

U mom su srcu otvorene —

Ali su sunca nakraj sveta,

I tiho slaze mrak i sene.

Pomreće noćas širom vrti,

Dvoredi sjajnih suncokreta,

Ali će biti u toj smrti

Sva žarka sunca ovog sveta.

REFREN

Znadem za neme sutone,

Kad sav šum zemlje nestane ―

Gde srce za čas prestane,

A duša zavek utone.

Znadem za noći zvezdane,

Gde se sva svetlost prolije,

Da čašu tuge dolije,

Prokaže bola bezdane.

Znam ljubav kad se useli

U srca sjajne palače,

Pa tužna pesma rasplače,

Radosna pesma ucveli.

Znadem za čase čamotne,

Jeseni gorke, zgružene:

Sve stvari stoje združene,

Samo su duše samotne.