SLUŠANjE

SLUŠANjE
Iz Dubrovnika

Kada padne veče povrh vode plave,
I zasvetle Mlečni Puti iz daleka,
Tada kao ptica iz svog gnezda meka,
Sve od mahovine i od morske trave,

Prhne moja duša. I želje što dave,
I biju, i more, još od pamtiveka,
Nju izmame tako u tuzi bez leka...
dok ponoćne zvezde šume iznad glave.

Kô svileni crni noćni galeb, tako
Moja duša pada na talas, polako,
I zaspi u svojim suzama, kô dete.

A kad je probudi srebrnasta zora,
U njoj vas dan šumi noćna pesma mora,
Puna jedne bolne neutešne sete.

СЛУШАЊЕ
Из Дубровника

Kада падне вече поврх воде плаве,
И засветле Млечни Пути из далека,
Тада као птица из свог гнезда мека,
Све од маховине и од морске траве,

Прхне моја душа. И жеље што даве,
И бију, и море, још од памтивека,
Њу измаме тако у тузи без лека...
док поноћне звезде шуме изнад главе.

Кô свилени црни ноћни галеб, тако
Моја душа пада на талас, полако,
И заспи у својим сузама, кô дете.

А кад је пробуди сребрнаста зора,
У њој вас дан шуми ноћна песма мора,
Пуна једне болне неутешне сете.