RIMSKI SONET

Grob na Apiji
Spava Cecilija Metela, još spava,
Sto godina prespi i sto novih začne.
Peva ptić iz žitâ i kosač iz travâ,
A ništa da prene trepavice plačne.

U mrak bela stada sa humova shode;
Golubi iz polja beže ispred sene;
Apijom se vrate legije što vode
Kralje od istoka, i pljačku, i plene.

Oči Cecilije mokrih trepavica,
Od sveg okrenute sad gledaju drugde;
Nit ih prenu trube ni glas noćnih ptica.

Sto godina mirno ona pređe svugde:
Lepota je smrti bez svojih granica...
A mokre su oči okrenute drugde.

РИМСКИ СОНЕТ

Гроб на Апији
Спава Цецилија Метела, још спава,
Сто година преспи и сто нових зачне.
Пева птић из житâ и косач из травâ,
А ништа да прене трепавице плачне.

У мрак бела стада са хумова сходе;
Голуби из поља беже испред сене;
Апијом се врате легије што воде
Краље од истока, и пљачку, и плене.

Очи Цецилије мокрих трепавица,
Од свег окренуте сад гледају другде;
Нит их прену трубе ни глас ноћних птица.

Сто година мирно она пређе свугде:
Лепота је смрти без својих граница...
А мокре су очи окренуте другде.