ZAŠTO?

ЗАШТО? 

Као скрушен браман што са страхом чува
Урну, што прах драгих покојника крије,
Безбожничка рука да је не разбије,
И пепео свети ветар не раздува —

Музо, зашто и ми не чувасмо тако
Срце са пепелом покојникâ мили?
Нико не би знао да смо тужни били,
Да си ти јецала, и ја да сам плакô.

Јер како је света и чедна бескрајно
Туга што се никад није речју рекла,
Што је само тихо у сузу потекла,
У бледилу лица јавила се тајно.

Како ли је срећна душа која знаде
Бити свет за себе, кô звезда небеска,
Бачена у свемир што самотна блеска,
Док светова крај ње блуде миријаде.

И мора светлости сјаје и трепере,
Век за веком тоне у пространства сјајна —
А њен бол и живот остали су тајна
За бескрајни простор и вечите сфере.

И зашто не оста твоја књига мала
Кô гроб сиромаха, гроб без историје,
Ког у светом миру оскрвнула није
Ни безбожна грдња, ни бестидна хвала!

ZAŠTO? 

Kao skrušen braman što sa strahom čuva
Urnu, što prah dragih pokojnika krije,
Bezbožnička ruka da je ne razbije,
I pepeo sveti vetar ne razduva —

Muzo, zašto i mi ne čuvasmo tako
Srce sa pepelom pokojnikâ mili?
Niko ne bi znao da smo tužni bili,
Da si ti jecala, i ja da sam plakô.

Jer kako je sveta i čedna beskrajno
Tuga što se nikad nije rečju rekla,
Što je samo tiho u suzu potekla,
U bledilu lica javila se tajno.

Kako li je srećna duša koja znade
Biti svet za sebe, kô zvezda nebeska,
Bačena u svemir što samotna bleska,
Dok svetova kraj nje blude mirijade.

I mora svetlosti sjaje i trepere,
Vek za vekom tone u prostranstva sjajna —
A njen bol i život ostali su tajna
Za beskrajni prostor i večite sfere.

I zašto ne osta tvoja knjiga mala
Kô grob siromaha, grob bez istorije,
Kog u svetom miru oskrvnula nije
Ni bezbožna grdnja, ni bestidna hvala!